Пример начина одговарања за трећу оцену у првом полугођу.
Ученик добија појам, 5 минута да напише концепт и 5 минута да изложи синтезу тога појма. Пожељно је дати своје мишљење и аргументовати га.
пример:
Кретање
Појам кретања присутан је већ у Талесовој идеји воде као принципа из којег све настаје. Вода кружи и изменом стања, присутна је у свему као елемент. Анаксимандар прихвата идеју кружења и тврди да све што јесте јесте из апејрона где се кружним кретањем издвајају супротности, које обликују елементе из којих настаје сво појединачно мноштво. Анаксимен кретање прилагођава одредбама ваздуха као принципа и елемента који поседује како свој квалитет, тако и квантитет. Покретач је промена у квалитету која узрокује и промену у квантитету. Хераклит сматра да је све што јесте стално у свим променама у природи, промена сама, где би се та промена могла графички представити кругом ("Пут на горе исти је као и пут на доле"). Емпедокле кретање условљава силама љубави и мржње, па се под утицајем дејстава ових сила, крећу, преобликују елементи, у љубави, спајајући се, у мржњи раздвајајући се. Утврђено је теоријским путем да нестанак било које од ове две силе може условити распад космоса, одакле следи да су ове две силе у кретању равномерно заступљене, те се крећу вртложно. Појам кретања је код Питагоре јасно дат кроз појмовни пар покретно-непокретно, али се идеја кретања честица значајније развија у учењима Анаксагоре и Леукипа и Демокрита. Анаксагора не одриче вечност Нуса, али одриче његову благовремену интервенцију. Наиме, хомеомерије се крећу хаотично док Нус не почне да интервенише, када се успоставља правилност кретања и хомеомерије почињу да се крећу вртложно. Упоредимо ову идеју кретања честица са идејом Леукипа, Демокрита и Епикура. Атомисти, Леукип и Демокрит, први у античкој филозофској мисли уводе појам празног простора ("Ишта није више од ништа"). Атоми се по нужди крећу у празном простору, међусобно се сударајући, при чему се сједињују слични атоми са сличнима. Нужда је у овом везивању сличних атома. Ова идеја детерминизма прилично је уздрмана Епикуровом тезом о случају који је присутан у путањама кретања атома. Плуралистичко разумевање кретања директно је супротстављено Елејском учењу. Парменидова идеја битка, развијена из Ксенофановог учења о битку који је све које је једно и не приличи му да се креће, бива одбрањена Зеноновим парадоксима. Дакле, битак је непокретан, све које је једно, временски неограничено, али просторно ограничено (што критикује Мелис). Како "Битак јесте, а небитак није", следи да мноштво, ништа и кретање не постоје. Зенон то доказује парадоксима: Дихотомија, Лук и стрела, Стадион, Ахил и корњача. Зенонове парадоксе можемо још боље разумети ако пођемо од Аристотелове поделе кретања на: просторно, квантитативно, квалитативно. У Платоновој филозофији кретање је илустровано процесом сазнања који је наизглед праволинијско почевши од временски прве ејкасие, преко пистис, дијаноје и нуса, али Платон подразумева повратак из логички првог, дакле нуса ка ејкасији, чиме закључујемо да је и Платонова филозофија подразумевала кружно кретање (смена државних облика). Тек са Светим Аурелијем Августином и његовом идејом историје која почиње (а где има почетка, мора бити и краја "Судњи дан"), прелази се са принципа кружног кретања на принцип праволинијског кретања (које је временски ограничено). Наравно, ово изговарамо и свесни смо да је реч о људској историји као материјализацији божанске мисли. Томе потврду даје и тумачење бога Светог Томе Аквинског на трагу Аристотелове филозофије, где бог јесте мишљење мишљења као чиста форма. Овакав концепт је човековом разуму схватљив искључиво као кружење, док је у божанском уму он ванвременски, дакле, говорећи Плотиновим речником: неодредљив.
Ученик добија појам, 5 минута да напише концепт и 5 минута да изложи синтезу тога појма. Пожељно је дати своје мишљење и аргументовати га.
пример:
Кретање
Појам кретања присутан је већ у Талесовој идеји воде као принципа из којег све настаје. Вода кружи и изменом стања, присутна је у свему као елемент. Анаксимандар прихвата идеју кружења и тврди да све што јесте јесте из апејрона где се кружним кретањем издвајају супротности, које обликују елементе из којих настаје сво појединачно мноштво. Анаксимен кретање прилагођава одредбама ваздуха као принципа и елемента који поседује како свој квалитет, тако и квантитет. Покретач је промена у квалитету која узрокује и промену у квантитету. Хераклит сматра да је све што јесте стално у свим променама у природи, промена сама, где би се та промена могла графички представити кругом ("Пут на горе исти је као и пут на доле"). Емпедокле кретање условљава силама љубави и мржње, па се под утицајем дејстава ових сила, крећу, преобликују елементи, у љубави, спајајући се, у мржњи раздвајајући се. Утврђено је теоријским путем да нестанак било које од ове две силе може условити распад космоса, одакле следи да су ове две силе у кретању равномерно заступљене, те се крећу вртложно. Појам кретања је код Питагоре јасно дат кроз појмовни пар покретно-непокретно, али се идеја кретања честица значајније развија у учењима Анаксагоре и Леукипа и Демокрита. Анаксагора не одриче вечност Нуса, али одриче његову благовремену интервенцију. Наиме, хомеомерије се крећу хаотично док Нус не почне да интервенише, када се успоставља правилност кретања и хомеомерије почињу да се крећу вртложно. Упоредимо ову идеју кретања честица са идејом Леукипа, Демокрита и Епикура. Атомисти, Леукип и Демокрит, први у античкој филозофској мисли уводе појам празног простора ("Ишта није више од ништа"). Атоми се по нужди крећу у празном простору, међусобно се сударајући, при чему се сједињују слични атоми са сличнима. Нужда је у овом везивању сличних атома. Ова идеја детерминизма прилично је уздрмана Епикуровом тезом о случају који је присутан у путањама кретања атома. Плуралистичко разумевање кретања директно је супротстављено Елејском учењу. Парменидова идеја битка, развијена из Ксенофановог учења о битку који је све које је једно и не приличи му да се креће, бива одбрањена Зеноновим парадоксима. Дакле, битак је непокретан, све које је једно, временски неограничено, али просторно ограничено (што критикује Мелис). Како "Битак јесте, а небитак није", следи да мноштво, ништа и кретање не постоје. Зенон то доказује парадоксима: Дихотомија, Лук и стрела, Стадион, Ахил и корњача. Зенонове парадоксе можемо још боље разумети ако пођемо од Аристотелове поделе кретања на: просторно, квантитативно, квалитативно. У Платоновој филозофији кретање је илустровано процесом сазнања који је наизглед праволинијско почевши од временски прве ејкасие, преко пистис, дијаноје и нуса, али Платон подразумева повратак из логички првог, дакле нуса ка ејкасији, чиме закључујемо да је и Платонова филозофија подразумевала кружно кретање (смена државних облика). Тек са Светим Аурелијем Августином и његовом идејом историје која почиње (а где има почетка, мора бити и краја "Судњи дан"), прелази се са принципа кружног кретања на принцип праволинијског кретања (које је временски ограничено). Наравно, ово изговарамо и свесни смо да је реч о људској историји као материјализацији божанске мисли. Томе потврду даје и тумачење бога Светог Томе Аквинског на трагу Аристотелове филозофије, где бог јесте мишљење мишљења као чиста форма. Овакав концепт је човековом разуму схватљив искључиво као кружење, док је у божанском уму он ванвременски, дакле, говорећи Плотиновим речником: неодредљив.